Tamna zvezda

Najnoviji rad u delu Simonide Rajčević je ambiciozna instalacija koja obuhvata približno 150 crteža. Umetnica preobražava prostor u tamnu galaksiju sa mirijadom crteža izrađenih brzim potezima i slobodnom rukom, koje prati kratak tekst. Svaki crtež posvećen je pojedinom utisku koji je obeležio život Simonide Rajčević, bilo da su u pitanju film, muzika, popularna kultura, kolege umetnici ili prijatelji i ljubavnici.

Kad se kroči u izložbeni prostor, u rad se ponire, i to doslovce, budući da je pod galerije prekriven tankim slojem gume koju je Simonida Rajčević ispisala i iscrtala uljanim markerom. Dok se posmatrač kreće kroz galeriju, i pokušava da odgonetne reči i oblike na podu, on ima osećaj da ostavlja svoj lični trag na delo u koje uranja težinom vlastitog tela. „Umetnost instalacije... razlikuje se od tradicionalnih medijuma (skulpture, slikarstva, fotografije, videa) po tome što se posmatraču obraća neposredno, kao bukvalno prisustvo u prostoru... Umetnost instalacije polazi od pretpostavke da se obraća otelotvorenom posmatraču kod koga su čula dodira, mirisa i sluha podjednako izoštrena kao i čulo vida”³. Simonida Rajčević pribegava dvema glavnim taktikama savremene umetnosti instalacije sa ciljem da se ostvari interaktivnost: prvo, služi se kratkim tekstovima u samim crtežima koji, u vidu nelinearnih narativa, podstiču posmatrača da se potrudi i aktivno učestvuje u tumačenju citata; drugo, u svoj rad uvodi imerzivnu i zvučnu komponentu.

Prikazani zajedno, crteži stvaraju osećaj čulne prezasićenosti dok svetlucaju na tamnoj površini. Svi crteži (70cm x 110cm) izrađeni su na crnim, plastičnim kesama za djubre, uglavnom belim uljanim markerima, sa retkim dodirima boje. Svaki crtež predstavlja zasebno poglavlje koje je imalo uticaja na Simonidu Rajčević u nekom datom trenutku. Bitan izvor nadahnuća predstavlja delo britanske autorke, Sare Kejn, koja se u svojim dramama prevashodno bavi temama bola, ljubavi kao iskupljenja i seksualne požude – kako telesne, tako i duševne. Jedan od crteža predstavlja polu-apstraktni prikaz nagog tela, uz koje stoji sledeći odlomak iz komada 4.48 Psihoza Sare Kejn: „Ti sebi dopuštaš ovo stanje očajničkog besmisla. Ti to sebi dopuštaš.” Dobar deo teksta iz ove drame deluje kao dnevnik psihotičnog pojedinca, ili kao razgovor između pacijenta i psihijatra. Kejnova je pisala da je scena privlači zato što „u pozorištu nema pamćenja, pa je od svih umetnosti ono najbliže egzistenciji... Stalno dolazim iznova u nadi da će mi, u zatamnjenoj sali, neko, negde, pokazati prizor koji će mi se urezati u sećanje”.².

Van svake sumnje, središnju temu rada predstavlja ljudska figura; bilo da je reč o usamljenom pojedincu, paru koji vodi ljubav ili roditeljima koji u naručju drže decu. Simonida Rajčević je razvila vizuelni rečnik u kojem različita tela svojim položajima ukazuju na određeni odnos. Umetnik tu nastupa kao tihi posmatrač koji ispituje ritam anatomije u različitim spletovima veza i njihovo značenje. Simonida Rajčević nas podseća da umetnost izvire iz nečega što se zove život, u svoj svojoj lepoti, muci, nežnosti i strahu. Podelom crteža na grupe i podgrupe, ona gradi baladu u kojoj nam pažnju privlače imena Alena Ginzberga, Olivere Katarine, Deša Snoua, Semjuela Beketa, Kurta Kobejna, Milene Marković, Jelene Dobričić i mnogih drugih. Umetanjem citata u crteže poput sledećeg: „Trenuci poput ovog nikada ne potraju”, ili: „Sada više ne znam ništa pouzdano crno je belo a hladno vruće jer koga sam obožavala taj mi je ukrao ljubav”, Simonida Rajčević ostavlja prostor za višestruka tumačenja i pruža priliku posmatraču da se prepusti sanjarenju.

Jedna zvezda se vidi na noćnom nebu, ali su, na nebeskom svodu, ipak najvidnije one koje se grupišu u konstelacije, poput Vodolije, Ovna i Pegaza. Tokom većeg dela svog veka, zvezda žari tako što isijava energiju koja najpre prolazi kroz njeno jezgro a tek potom blista u spoljnom prostoru svemira. Simonida Rajčević stvara sopstvene konstelacije zvezda koje blistaju na tamnoj, plastičnoj površini galerijskog prostora, a rasvetljavaju univerzalne teme ljubavi, odbačenosti, patnje, seksualnosti i smrti.


Boško Bošković
Prevod: Jelena Dobričić

1 Bishop, Claire. Installation art : a critical history. Tate, London. 2005. str. 6.
2 Članak u Gardijanu 13. avgusta 1998